Крвави злочини Словеначких територијалаца

Потпоручник Александар Милошевић (21) убијен је када су Словеначки територијалци гађали тромблонском мином транспортер са рањеницима, видно обележен знаком Црвеногкрста.

.

Да ли је то ратни злочин, пита се рођени сестрић Александар Станковић.

Мој рођени ујак је на најсвирепији начин убијен од стране ТО Словеније. Имао је само 21 годину. Спржен је тромблонском мином у оклопном транспортеру. Да ли је он жлочинац ? Он је испуњавао само своју официрску дужност.

Лебане- Александар Милошевић, потпоручник ЈНА, родом из Лебана, тек што је напунио 21. годину када је 2. јула  1991. године убијен у жлочину Словеначких територијалаца у селу Припеле при Брежицама. 

  Породица поседује званичну информацију од 4.септембра 1991. године коју је потписао др Милко Цупара в.д. начелника Генералштаба  у којој се наводи да је Александар Милошевић био рањен у тенку 21303 у обављању задатка командира тенковске батерије, и да је збринут у транспортеру са знаком Црвеног крста, том приликом је Словеначки територијалац испалио тромблонску кумулативну мину у транспортер у коме се тада налазило дванаест војника а да је приликом поготка директно погодила рањеног Александра Милошевића и буквално спржила.

Слика 1. Купола тенка п.поручника Александра Милошевића

Према речима очевидаца, прво је био рањен у тенку, онда му је прву помоћ пружио Ранко Новаковић и сместио га у транспортер Црвеног крста. Према његовим речима Александар је био буквално сагорео, погођен тромблонском мином од стране ТО Словеније.

Породицу само занима како се овај догађај не помиње, да ли је то жлочин и ко треба одговарати за такво почињено дело. Нама је битно да се помене да је један млад живот изгубљен на зверски начин и да се Словенија у којој је и рат добио замаха, оптужи за почињене ратне жлочине не само за погибију мог ујака него и за све погинуле у оружаном сукобу у Словенији.

Изгледа да су само Срби ти који су починили ратне злочине док се за најкрвавије злочине не оптужују ни Хрвати ни Словенци ни муслимани, данас су новине пуне о акту резолуције у Сребреници, па поштована господо дајте да ствари гледамо другачије и осудимо и оне који су починили злочине, неко треба да одговара за те ратне злочине- говори Александар Станковић, који намерава да поднесе тужбу за ратне злочине у Међународном суду правде против Словеније.

Доказе о дешавању у Словенији, налазимо у видео снимцима које су издали Словенци под слоганом „борба за независност“, на тим снимцима су приказане дуге колоне тенкова, где су војници приказани у паници и плачу, бежући док су Словеначки територијалци ,,храбро“ пуцали у њих.

Да ли је ово довољно да оптужбу против Словеније за ратне злочине ?

Александар Милошевић, дипломирао је на Војној академији као најбољи у каси са просечном оценом 9,8. Војну академију је завршио за две године. Дипломирао је 1990. године као најбољи у својој класи. Волео је своју професију и љубав према официрском позиву да није могао себи дозволити да побегне из тенка и остави војнике саме.

Породица је велико огорчење доживела и од стране Војске, нико никада није посетио гробно место погинулог потпоручника Александра Милошевића, нико се за толико година није сетио да ли уопште постоји неко од његових ближњих.

 Срамно је то како је моја  породица добила ,, орден за храброст СФРЈ“, наиме, наш рођак је случајно отишао у Вршац где су били делови јединице мог ујака и том приликом причи је наш рођак срео неког официра који му је рекао:,, баш фино што си навратио, понеси овај орден његовој породици“. Врло срамно зар не од стране једне високо цењене институције каа што је Војска.

Породица никада није добила његове личне ствари и пиштољ о коме ја толико година сањам  да ћу једног дана добити бар део тог пиштоља као успомену на свог ујака и његово име које носим са поносом.

Поштено би било да се Војска Србије за све ове године искупи и бар одликује постхумно орденом за храброст погинулог потпоручника Александра Милошевића на начин на који је заслужио и да посети гробно место свог колеге и палог борца.

Александар Станковић

78 дана пакла

Шеснаест година прошло је. Једно дете је порасло, уписало гимназију или средњу школу. Брзо је прошло тих шеснаест година, рекло би се. Кажу да време лети као стрела, да вам сваки дан брже пролази што сте старији.

У овом случају није тако. Када год се сетимо тих ноћи желимо да их заборавимо, да што више времена прође што брже, да слике пакла ишчезну. Тих 78 дана који су се вукли, а једва смо чекали да се заврше. Некима још звук сирене која се чула тог дана одјекује  у ушима, онима коју су изгубили ћерку, сина, оца, брата, сестру, мајку, мужа, жену... Такви никада неће заборавити 24. март 1999. године, дан када је почела операција „(не)Милосрдни анђео“.

Скоро је иронично да једна таква злочиначка операција у свом имену има придев „милосрдни“. Тај анђео који је надлетао СР Југославију тих 78 дана није био анђео који служи у војсци Св. Архангела Михаила. То зло које је разарало нашу земљу крвнички, трујући нас осиромашеним уранијумом и касапећи нас касетним бомбама никако није било милосрдно, јер милосрђе је обично повезано са спасењем.

24. марта 1999. године, генерални секретар НАТО пакта, Хавијер Солана, десетак минута по полетању већег броја НАТО авиона из базе у Авиану , објавио је да су почели ваздушни напади против војних циљева у СРЈ. Прве вечери су већином гађани војни циљеви, махом крстарећим ракетама „Томахавк“. Другог дана су, према појединим медијима, први пут употребљени „невидљиви“ бомбардери F-117А и B-2.

Дана 27. марта у 20.42     дошло је до сензационалног обарања једног авиона типа F-117А, који је пао у атару села Буђановци. Српски радарски положаји су често мењали своје положаје, врло често правили лажне циљеве. У условима потпуне ваздушне надмоћности НАТО-а Војска Југославије је покушавала да се одбрани уз потенцијал на заштити људства и борбене технике. У априлским данима, погођено је и уништено доста значајних цивилних циљева: сва три моста, рафинерија нафте и зграда телевизије у Новом Саду, топлана на Новом Београду, рафинерија нафте у Панчеву...

Скоро цео западни свет ликовао је над овим злочином оправдавајући га некаквом демократијом. НАТО пакт започео је бомбардовање без одобрења Савета безбедности УН и тиме прекршио међународне законе а уз то и починио ратне злочине.

На нашу земљу бачено је преко 23.000 тона бомби и 30.000 килограма осиромашеног уранијума. Операција „(не)Милосрдни анђео“ однела је преко 3000 живота, али тај анђео и даље носи душе са собом. У Србији се до 1999. регистровало између 15.000 и 20.000 нових случајева канцера, да би тај број већ 2004. достигао цифру од 30.000 нових болесника. Тај број још расте.

Људи који су одговорни за све ово су још на слободи, један од њих тренутно ради у нашој влади. Тони Блер, човек који је највише агитовао за бомбардовање СРЈ. Њему је у нашој држави суђено му је у одсуству и одређена му је казна од 20 година затвора која је из непознатог разлога укинута од када он ради за владу Србије.

-Марко Б. Гајиновић

Аутошовинизам - мржња према сопственом народу

По устаљеном шаблону у Србији се у корену сече покретање сваког друштвеног питања које се не подудара са глобалистичким тенденцијама и интересима власти. Тако се у циљу уништавања националног идентитета зарад ширења екстремних идеја нео-либерализма као инструмент користи аутошовинизам то јест пракса ширења мржње према сопственом народу, у медијима је ово забрањена тема.

Обзиром да се аутошовинизам манифестује као изражавање мржње, презира и предрасуда уперених према сопственом народу циљ оних који контролишу медије у Србији и у остатку Европе је да се таква појава у старту камуфлира као комбинација слободе говора и праведне критике.

У Србији су овакви распиривачи мржње увек покушавали да доведу у питање чињеницу да неко може да мрзи народ из којег воли порекло. Тако ћемо најчешће налетети на аутошовинисте који  цинично изјављују да аутошовинизам не постоји и да се ради о имагинарном и нелогичном појму.

У одсуству слободних медија, недостају нам и праве дебате на ову тему. Јасно је да мржња као политички инструмент може да се упери у било ком правцу и као што се може усмерити ка туђем народу она се може усмерити и према сопственом. Тако да оспоравање аутошовинизма претставља очајан потез његових распиривача којим покушавају да прекину тему јер знају да уколико она почне, онда су у безизлазном положају.

Предвоници оваквог облика говора мржње у Србији претстављају про-западне невладине организације, оне као и свуда у Европи имају за циљ уништење националног идентитета и срозавање културе на најнижи могући ниво јер су глобализму и глобалистичким центрима моћи такве ствари препрека за експанзију.

На интернету можете пронаћи безброј бруталних изјава коју вође тих групација шаљу нашем народу, од оних да смо геноцидан народ па до Ђинђићевих позива НАТО-у да се не потписује примирје са Србијом све док Милошевић не падне са власти.

Поред политичара и „невладиних“ активиста и аутошовинизму предњачи и новинарство у Србији бројне су колумне и текстову у којима се систематски пласира говор мржње према Србима. Такви примери не интересују ни удружења новинара, ни оне који су себе претставили за заштитинике медијске етике, а на послетку неинтересују ни надлежне органе. Један од најупечатљивијих примера била је изјава Теофила Панчића да је Републике Српска „цркотина на путу“, замислите да неко државу назива цркотином на путу? Када би било ко изјавио за неку другу државу да је „цркотина на путу“ видели би осуде такозваног НВО сектора, политичара, а не треба сумњати да би се ангажовали и надлежни органи.

Такав садистички речник је пример шта је све дозвољено у Србији али само под условом да удара на нашу нацију.  Данашња медијска сцена вредно ради на пројектовању слике Срба као лењог и неспособног народа, на националној телевизији можемо да видимо прилоге са порукама да смо народ коме недостаје одговорност, можемо да чујемо да је то разлог зашто су нам је ћживотни стандард очајан, али ако погледамо статистику просечно радно време у ЕУ за 2013. годину је 38,1 сат недељно, а у Србији се кретало од најмање 40 па све до 49 сати недељно. Тако се скреће пажња са послодаваца који краду, корумпираних директора у предузећима, а радници постају сами себи криви и уједно у очима других народа стварамо негативни став према себи.

Када погледамо ширу слику, на западу се данас аутошовинизам најчешће користи да би се оправдала масовна имиграција, тако се у Британији која је пред  демографским колапсом због масовног уласка имиграната то образлаже тиме што су некада имали колоније па сада морају днешто да врате тим народима које су колонизовали. Само недостаје одговор питање ако заиста желе нешто да врате, зашто онда из свог буџета не издвоје отшету за те земље уместо што доводе имигранте? Јасно је да иза тога стоје интереси уништење националног идентитет и културе, а то се најефикасније ради усмеравањем мржње.

Исти проблем ће у будућности очекивати Србију док нам буду долазили илегални имигранти, који ће оптерећивати наш буџет из медија ће нам се упорно пласирати прича да смо ксенофоби, расисти и заостао народ. Такав образац је већ примењиван широм Европе и ту нема тазлике између богатих и сиромашних земаља, Грчка се као земља у којој није висок животни стандард сада налази под огромним притиском имиграната. Иако ће проћи неко време док овај проблем задеси Србију, јасно је ће се тада поново активирати НВО, Квази-новинари и на крају политичари са циљем даљег разарања нашег идентитета.

Данас се у Француској из уџбеника избацују лекције о Наполеону а на њиховом месту се убацују лекције о племенских заједницама у Африци, тако се наводно шири толеранција и једнакост Француза са Афричким имигрантима који су махом ушли у земљу криминалним путем. Аристотел је рекао да не постоји већа неједнакост него када претстављате једнаким оне ствари које то нису, да ли су за Француску историју битније Афричке поглавице на племенском ниву развоја од Наполеона или Луја XIV? Без сумње такве ствари ће у скорој будућности чекати Србију ако се настави овим путем.

Аутошовинзам претставља најгори облик говора мржње јер њиме одрђена привилегована група људи шири аутодеструкцију кроз цело друштво, и ту су последице несагледиве довољно је осврнути се по земљама Европске уније да би схватили куда нас води овакав некажњено распиривање мржње према сопственом народу.

- Драган Пилиповић